Покрали Српско Сарајево а ревизор их клевеће...

Кад насилник претуче жену често јој каже да је сама крива за то што је млати.

У јавности највећи је проблем што је то насиље изашло на видјело, а не то што оно постоји и што насилник слободно хода улицом.  Е тако отприлике изгледају и закључци Скупштине града Источно Сарајево на посљедњој сједници на којој је разматран ревизорски извјештај који је граду дао негативну оцјену за пословање у 2012. години.

У закључку под бројем шест каже се „да је исказивањем негативног мишљења Граду нанесена несагледива штета, али да ће без обзира на све наведено Град Источно Сарајево  учинити све да се у потпуности испоштују препоруке Главне службе за ревизију јавног сектора Републике Српске“. Значи отприлике овако: Нисмо криви ми што нисмо радили како треба, већ је крив ревизор јер је то објелоданио. Што му је иначе посао.

Одборници Скупштине града или рачунају да ми овдје имамо кратко памћење или да нисмо информисани како треба. А биће да је обоје. Поред низа неправилности и сам градоначелник истиче да су двије кључне примједбе за изражавање негативног мишљења, јавне набавке за изградњу Административног центра и наплата средстава по Пројекту 1 и Пројекту 2 дијељења материјала за изградњу Српског Сарајева.

У закључцима се истиче да су ови пројекти већ били предмет ревизије и нису утицали на изражавање негативног мишљења. Што је тачно. Али од јавности се крије зашто нису. Зато јер је тек тада почела наплата ових средстава. А почела је прије свега захваљујући тадашњем СДС-овом градоначелнику Радомиру Кезуновићу који је стиснуо петљу и затражио враћање ових средстава од свих који су их користили. Није био поштеђен нико, ни породице погинулих бораца, ни борци свих категирија, али нису били поштеђени ни партијски другови. И док су прве поменуте категорије потписале уговоре о враћању ових кредита, јер им је објашњено да оно што врате користиће други који желе да живе у Српском Сарајеву и све тако у круг. Партијски другови су се дигли да пљују по Кезуновићу и одбијали су да врате оно што су узели. Али он није попустио. Запријетио им је тужбама, а неке је чак и тужио, као што је Дарко Бабаљ, садашњи предсједник градског одбора СДС. По истеку мандата Кезуновић је врло брзо  престао да буде члан СДС. Његови насљедници врло брзо су донијели одлуку да се породице погинулих ослободе враћања наведених средстава, али и осталим категоријама је разним одлукама пролонгирана отплата ових средстава, па и партијским друговима, наравно. Што би занчило „не лаје куца ради села“.

А гдје је проблем. Па у томе што та средстава скоро више нико и не враћа.

И на шта се односи промједба ревизора. О криминалу са средствима намјењеним предузећима, која никад нису почела да раде у Српском Сарајеву, СНДС већ увелико прича преко медија. Проблем је наравно што то није посао СНСД-а, већ би о томе требале да нас извјештавају полиција, тужилаштвио и судови.

Али ништа мањи криминал није ни са материјалном намјењеним становништву.

Познато је да је ово била помоћ мајке Србије браћи преко Дрине да направе Српско Сарајево.

Познато је и о томе су чак и медији извјештавали да велики дио овог материјала никад није прешао преко Дрине, већ су од њега СДС-овци правили виле по Београду, Новом Саду и другим градовима Србије. Познато је  или мање је познато да је чак и оно нешто материјала што је прешло преко продавано и препородавано, а средстава су се слијевала у приватне џепове, па кога другог него наших „јединих бранитеља српског народа у БиХ“ како воле за себе да кажу наши драги чланови Српске демоктраске странке. Водиле су се истраге и против многих особа које су у то вријеме биле на врло одговорним функцијама од Гојка Кличковића који је био предсјеник Владе РС и Мирка Шаровића председника РС и некадашњег повјереника за Српско Сарајево, али оптужница још нема. Полиција је завршила своје, предмети су у Окружном тужилаштву, али оптужница нема. А они и даље вршљају по Републици Српској.

Оно што би требало да буде предмет истраге, а неће бити, јесте да ли су баш све породице за које се тврди да су узели тај материлај заиста то и урадиле. Постоје основане сумње су неки уговори само фиктивно воде на одређеним особама. Ту је њихово име и презиме, али материјал је умјесто њих узео неко други. Разним малверзацијама, не инсистирајући до краја на наплати, питање је ко је уопште узео материјал за изградњу Српског Сарајева и кога штите градоначелници отписујући средства као ненаплатива различитим категоријама. Одговор би можда могао дати Завод за изградњу града, да још увијек постоји. Али не постоји, волшебно је нестао.

Па кад обичан народ зна да су управо од овог материјала направљене силне виле у Србији и да за то нико не одговара, наравно да питају  зашто би онда сиротиња враћала оно цркавице од три до седам хиљада која му је како како рече замјеник предсједника Скупштине града  Небојша Попић „била мамац да прода све што има у Федерацији“ и трајно се настани у Српском Сарајеву.

Зашто је СДСу толико стало да помогне Алији Изетбеговићу у уништењу Срба у Сарајевском пољу и доврши његово етничко чишћење, није објаснио.

Али што је најтужније сиротиња и јесте враћала.

Како рекосмо, многи су потписали уговоре о враћању и уредно су измиривали своје обавезе. На жалост, оно што су вратили није поново кориштено за изградњу Српског Сарајева. Појели су и попили пљачкаш гробова Винко Радовановић и братија у мандату од фебруара 2009. до марта 2013. године. Као што је познато нико у овом периоду није добио кредит за изградњу куће, стана или било чега другог. Оно што је уредно враћено ишло је у буџетску потрошњу. Управо оно што се у једном закључку Скупштине града зове „одређена салда која нису коригована“, води се као „примици од финасијске имовине“, је новац који је овај народ вратио граду на име поменутих уговора, а који је утрошен на Винкове баханалије.

А већ је писано шта је ревизор утврдио и шта прича улица како се у граду Источно Сарајево троше паре. Питање је само ко ће Винку успоставити рачун за потрошено или га можда неће ни испоставити. Можда није проблем у томе што нас поткрадају, можда је само проблем што се о томе прича.