Људи злата вриједни

У Српском Сарајеву на сцени је још једно кршење закона, које наравно из свог џепа плаћају грађани, а за које нико неће одговарати.

У питању је кршење Закона о локалној самоуправи, односно измјене које су на снази од почетка ове године. Наравно, наши изабрани званичници тврде да се поштовање ових измјена закона не примјењује ретроактивно и на тај начин без пардона настављају да пљачкају оне који су им поклонили, али и оне који им нису поклонили повјерење на претходним локалним изборима.

О чему се ради? Измјенама Закона о локалној самоуправи предвиђено је да потпредсједници скупштина општина, које имају мање од 25 одборника, раде волонтерски. Све скупштине опшштине у саставу града осим Пала имају мање од 25 одборника. Практично то значи да само Пале могу имати професионалног потпредсјеника и ни једна друга општина у граду.

Град Српско Сарајево може имати само једног потпредсјеника, а не два као што је то случај у посљедњих шест година. Не бојте се за јадне потпредсјенике. Када се каже да су волонтери то не занчи да не примају никакву накнаду, остаје им одборнички додатак, који завивисно до ошштине износи од 350 до 500 КМ.

Све општине, осим општине Источно Ново Сарајево чији потпредсједник скупштине јесте „волонтер“, имају запослене професионалне потпредсјенике. Што значи да они поред одборничког паушала примају и не тако малу плату. 

Према важећим коефицијентима плате потпредсјеника у општинама Источног Сарајева износе између 1 500 до 2 500 КМ. На плату додајемо топли оброк у износу од 185 КМ, регрес око

1 100, зимницу и огријев, све су ово нето износи. На ово се додају порези, па рецимо потпредсједник скупштине општине Соколац, становнике ове општине кошта на годишњем нивоу око 43 000 КМ, а за све четири године мандата 172 000 КМ. Зна ли ико шта ради потпредсједник било које скупштине? Сами изачунајте колико нас коштају преосталих пет потпредсјеника скупштина општина. Нешто преко пола милиона марака, зар не?

У граду Српско Сарајево ситуација са тим јадима од потпредсјеника је још и гора. Потпуно непотребно становници Српског Сарајева на грбачи носе два потпредсједника. А још да су чему. Небојша Попић је професор физичког, а Предраг Вучичевић наводни економиста. За овог првог има логике. Пошто је потпредсједник предсједнику који је такође професор физичког. Пардон. Магистар физичког. Али овај други? Било би логике када закон не би говорио другачије и када би знали поријекло његове дипломе. Наиме, човјек који је прије смјештања дупета у потпредсједничку фотељу био портир без образовања, односно само са средњом школом, напрасно је стекао или купио (као се то каже за оне који заврше неке јаде од приватних факутета негдје тамо далеко преко Дрине) диплому економисте. Један од њих двојице је очити вишак. А кошта ко светог Петра кајгана. Плата потпредсјеника скупштине града је са доприносима на годишњем нивоу 45 000 КМ. Два потпредсјеника значи 90 000. На ово додајте регрес, зимницу и огријев и одборнички паушал на градском нивоу и одборнички паушал на нивоу општине. Ако нисте знали, сад знате. Потпредсједници без имало зазора с пуним правом осим градског паушала у износу око 400 КМ имају право и на одборнички паушал у општини у којој су одборници.  У Палама паушал је 400 КМ, а у Источном Новом Сарајеву 500 КМ (пошто су потпредсјеници из ове двије општине). Па рад у комисијама, па дневнице, па репрезентација и трошкови телефона, службено ауто и друге бенефиције.  Практично само два човјека,  за четири године мандата коштају нас нешто преко пола милиона марака.

Ако овоме додамо оних других пола милиона којима плаћамо потпредсјенике на општинском нивоу то значи да становници Српског Сарајева осморицу људи за четири године плате преко милион марака.

Можете ли замислити шта би се у Српском Сарајеву могло урадити са милион марака?

А према Закону о лакалној самоуправи не би ни требали да буду ту гдје јесу.

Што је најгоре, ту гдје јесу обојица су дошли по рецепту многих „народних одборника“ у општинама Српског Сарајева, тако што су дигли кредите и куповали гласове. Нема бољег приватног посла у Српском Сарајеву данас од државне службе, уложиш 4-6-8000 марака кредита, које свакако после враћаш државним парама, а од народа Српског Сарајева за те паре отмеш милион марака. Али нема везе, богата је ово средина. Шта ће народу милион марака, као да би знао шта с њима да уради.

Прије неколико дана предсједник Савеза градова и општина Мићо Мићић изјавио је да се Закон о локалној самоуправи поштује у свим општинама. Знамо да му је партијски задатак да лаже и покрива партијске другове, али да није мало превише тек тако прелазити преко овако очите пљачке. Или можда стварно није информисан.

Очито кршење Закона представља и само постојање општине Источни Стари Град.

Та општина нема довољно становника ни да буде мјесна заједница, посљедњи попис показао је да их има нешто више од 1 000, с тим да не живе сви тамо, али су били на попису. Али наравно зашто би било ко постављао питање шта се у тој општини ради, ко прима плату и ко не прима, како се троше паре из буџета и ко их троши. Ових дана у моди су референдуми за отцјeпљење. Можда ускоро чујемо и да су становници ове општине тражили референдум за отцјепљење, пошто им прошле године петиција није успјела. О томе неком другом приликом. 

Покрали Српско Сарајево а ревизор их клевеће...

Кад насилник претуче жену често јој каже да је сама крива за то што је млати.

У јавности највећи је проблем што је то насиље изашло на видјело, а не то што оно постоји и што насилник слободно хода улицом.  Е тако отприлике изгледају и закључци Скупштине града Источно Сарајево на посљедњој сједници на којој је разматран ревизорски извјештај који је граду дао негативну оцјену за пословање у 2012. години.

У закључку под бројем шест каже се „да је исказивањем негативног мишљења Граду нанесена несагледива штета, али да ће без обзира на све наведено Град Источно Сарајево  учинити све да се у потпуности испоштују препоруке Главне службе за ревизију јавног сектора Републике Српске“. Значи отприлике овако: Нисмо криви ми што нисмо радили како треба, већ је крив ревизор јер је то објелоданио. Што му је иначе посао.

Одборници Скупштине града или рачунају да ми овдје имамо кратко памћење или да нисмо информисани како треба. А биће да је обоје. Поред низа неправилности и сам градоначелник истиче да су двије кључне примједбе за изражавање негативног мишљења, јавне набавке за изградњу Административног центра и наплата средстава по Пројекту 1 и Пројекту 2 дијељења материјала за изградњу Српског Сарајева.

У закључцима се истиче да су ови пројекти већ били предмет ревизије и нису утицали на изражавање негативног мишљења. Што је тачно. Али од јавности се крије зашто нису. Зато јер је тек тада почела наплата ових средстава. А почела је прије свега захваљујући тадашњем СДС-овом градоначелнику Радомиру Кезуновићу који је стиснуо петљу и затражио враћање ових средстава од свих који су их користили. Није био поштеђен нико, ни породице погинулих бораца, ни борци свих категирија, али нису били поштеђени ни партијски другови. И док су прве поменуте категорије потписале уговоре о враћању ових кредита, јер им је објашњено да оно што врате користиће други који желе да живе у Српском Сарајеву и све тако у круг. Партијски другови су се дигли да пљују по Кезуновићу и одбијали су да врате оно што су узели. Али он није попустио. Запријетио им је тужбама, а неке је чак и тужио, као што је Дарко Бабаљ, садашњи предсједник градског одбора СДС. По истеку мандата Кезуновић је врло брзо  престао да буде члан СДС. Његови насљедници врло брзо су донијели одлуку да се породице погинулих ослободе враћања наведених средстава, али и осталим категоријама је разним одлукама пролонгирана отплата ових средстава, па и партијским друговима, наравно. Што би занчило „не лаје куца ради села“.

А гдје је проблем. Па у томе што та средстава скоро више нико и не враћа.

И на шта се односи промједба ревизора. О криминалу са средствима намјењеним предузећима, која никад нису почела да раде у Српском Сарајеву, СНДС већ увелико прича преко медија. Проблем је наравно што то није посао СНСД-а, већ би о томе требале да нас извјештавају полиција, тужилаштвио и судови.

Али ништа мањи криминал није ни са материјалном намјењеним становништву.

Познато је да је ово била помоћ мајке Србије браћи преко Дрине да направе Српско Сарајево.

Познато је и о томе су чак и медији извјештавали да велики дио овог материјала никад није прешао преко Дрине, већ су од њега СДС-овци правили виле по Београду, Новом Саду и другим градовима Србије. Познато је  или мање је познато да је чак и оно нешто материјала што је прешло преко продавано и препородавано, а средстава су се слијевала у приватне џепове, па кога другог него наших „јединих бранитеља српског народа у БиХ“ како воле за себе да кажу наши драги чланови Српске демоктраске странке. Водиле су се истраге и против многих особа које су у то вријеме биле на врло одговорним функцијама од Гојка Кличковића који је био предсјеник Владе РС и Мирка Шаровића председника РС и некадашњег повјереника за Српско Сарајево, али оптужница још нема. Полиција је завршила своје, предмети су у Окружном тужилаштву, али оптужница нема. А они и даље вршљају по Републици Српској.

Оно што би требало да буде предмет истраге, а неће бити, јесте да ли су баш све породице за које се тврди да су узели тај материлај заиста то и урадиле. Постоје основане сумње су неки уговори само фиктивно воде на одређеним особама. Ту је њихово име и презиме, али материјал је умјесто њих узео неко други. Разним малверзацијама, не инсистирајући до краја на наплати, питање је ко је уопште узео материјал за изградњу Српског Сарајева и кога штите градоначелници отписујући средства као ненаплатива различитим категоријама. Одговор би можда могао дати Завод за изградњу града, да још увијек постоји. Али не постоји, волшебно је нестао.

Па кад обичан народ зна да су управо од овог материјала направљене силне виле у Србији и да за то нико не одговара, наравно да питају  зашто би онда сиротиња враћала оно цркавице од три до седам хиљада која му је како како рече замјеник предсједника Скупштине града  Небојша Попић „била мамац да прода све што има у Федерацији“ и трајно се настани у Српском Сарајеву.

Зашто је СДСу толико стало да помогне Алији Изетбеговићу у уништењу Срба у Сарајевском пољу и доврши његово етничко чишћење, није објаснио.

Али што је најтужније сиротиња и јесте враћала.

Како рекосмо, многи су потписали уговоре о враћању и уредно су измиривали своје обавезе. На жалост, оно што су вратили није поново кориштено за изградњу Српског Сарајева. Појели су и попили пљачкаш гробова Винко Радовановић и братија у мандату од фебруара 2009. до марта 2013. године. Као што је познато нико у овом периоду није добио кредит за изградњу куће, стана или било чега другог. Оно што је уредно враћено ишло је у буџетску потрошњу. Управо оно што се у једном закључку Скупштине града зове „одређена салда која нису коригована“, води се као „примици од финасијске имовине“, је новац који је овај народ вратио граду на име поменутих уговора, а који је утрошен на Винкове баханалије.

А већ је писано шта је ревизор утврдио и шта прича улица како се у граду Источно Сарајево троше паре. Питање је само ко ће Винку успоставити рачун за потрошено или га можда неће ни испоставити. Можда није проблем у томе што нас поткрадају, можда је само проблем што се о томе прича.