Лукавички Дом здравља или Драганова мала клиника

Од чега болује здравство у Републици Српској? 

Корупције, странчарења, непотизма. Рак рана у свим сегментима друштва.

На ове болести није имуно ни Српско Сарајево. Како на примарном, тако и на секундарном нивоу.

Одакле почети? Рецимо до странчарења. Опште је познато да директоре постављају странке. Колико су квалификовани мање је битно од способности. 

Тако је и у Дому здравља у Лукавици. Оснивачи Дома здравља су опшине Српска  Илиџа и Српско Ново Сарајево. Док је СДС био на власти у обје општине, са вјечитим коалиционим партнером ПДП за дирекотра је изабран Драган Крстовић. Била је битна партијска припадност. То што тај човјек није регуларно факултетски образован мање је било битно. Иначе имао је прије рата завршену Вишу школу, да би напрасно пред постављење на функцију стекао и факултетску диплому. Не бојте се није љекар по струци. Нити је у додиру са пацијентима. У питању је немедицински кадар. Али није ни неки менаџер или економиста. Шта је, то је мистерија.

Такође није било ни битно што је он већ тада био на годину дана пред пензијом.

У међувремену, власт се промијенила у општини Срспко Ново Сарајево. Општина Српска Илиџа дигла је одмах руке од овог Дома здравља, и редовно не усвајају извјештаје о раду. Док директорова странка није ушла у коалицију са СНСДом у општини Српско Ново Сарајево, био им је добар.

Наравно, ПДП је остао у власти, овај пут са СНСДом, па је и Дрган Крстовић остао директор.

Није га у томе спријечила ни чињеница да је постао одборник у Скупштини општине која га постаља за директора и која му усваја извјештај о раду. Ријеч је класичном сукобу интереса, али се због овога нико не узнемирава.

Тако да овај човјек поред плате директора од нешто преко 3 000 КМ, има и одборнички паушал у износу од 500 КМ мјесечно. За четири године 20 000. КМ. У међувремену поменути господин је стекао услове за пензији, али неће да се пензионише. Нити га ко тјера.

Због тога што он неће у пензији неће ни други. Тако да у Дому здравља ради седам људи што медицинског, што немедицинског кадра који би требао у пензију, али неће да иду јер не иде ни директор. И док на бироу чекају млади људи који су уложили огроман рад и труд који би нам мого бити од користи, неки ђедови и бабе и даље раде. Ови млади чекаће још мало, па ће онда наравно преко гране. Нико се неће запитати колико ће нас коштати њихов одлазак. А сигурно је да ће бити скупљи него да је неко на вријеме пензионисао оне које је требао.

А ко зна, можда Дрган Крстовић чува ова радна мјеста за неког свог. Јер до сада је у Дому здарвља запослио и сина и снаху. Можда му још неко од родбине остао незбринут.

Дрган Крстовић се посебно побринуо и за своје ближе сараднике. По доласку на функцији свима је повећао плату мимо свих норми и потреба, чиме их је обрадовао, али је заборавио да им каже једну битну ствар. Не уплаћује им доприносе. Па се тако запослени у Дому здравља лијече на принципу колегијалне солидарности.

Куку оном ко наслиједи Драгана Крстовића. Уз све оно што није плаћено мораће да отплаћује кредит. За шта је кредит подигнут нико не зна. Зна се да за куповину нове опреме сигурно није, јер ових дана опрема се посуђује од других домова здравља, па чак и из Федерације, како би била ту кад наиђе комисија за лиценцирање. Чим комисија оде и опрема ће се вратити. Наводно на ову превару комисија неће реаговати и Дому здравља ће дати лиценцу. Не брините нећете остати ускраћени за здравствену заштиту. Ако нешто нема у Дому здравља послаће вас за Касиндо. Како што већ раде. А тамо како вам Бог помогне. Ако уопште стигнете до тамо. 

За мутне радње и преваре користи се и синдикална организација. Драган Крстовић искористио је ову организацију за финасирање своје партије у току кампање за локалне изборе, на којима је како рекосмо постао одборник у скупштини општине Српско Ново Сарајево. Тек да се зна. Синдикат је једна од ријетких организација чији рад нико не провјерава. Требало би чланство, али њима је увијек лако уста зачепити неком једнократном новчаном помоћи.

Ми се морамо лијечити. Па да ли овдје или код приватника очигледно да више није ни битно.

А шта је Град Источно Сарајево урадио да помогне примарну задрвствену заштиту? Ништа. Елегантно су их заобишли на посљедњој Скупштини. Нико се није ни за ријеч јавио. Нико ни да бекне. Нико од одборника ни да да каже једну једину ријеч. Зашто? Долазе ли они у домове здравља. Очигледно да не долазе. Или се ваде на ону „није то у нашој надлежности“. О томе воде рачуна општине. Оне исте које иначе чине град Српско Сарајево. Зато без проблема и имало задршке о секундарној и терцијарној заштити се распавља до у бесконачнот. Наравно и питању је болница Касиндо. Али ни болница Касиндо није у надлежности Града. Како то да о болници рапсрављају, а о домовима здравља не?

Зато што је болница у надлежности Владе, а Владу треба нападати. Кад год је могући и због било чега. Годинама су сједнице Скупштина града Српско Сарајево почињале о информацији докле се стигло са изградњом болнице (која нам је без сумње требала још прије десет година), али никад нико није упитао „Какви су нам Домови здравља“. Град никад није издвојио ни један једини фенинг да би на било који начин помогао градским општинама да грађанима омогуће бољу здравствену заштиту. Никад није купљен ни један једини стетоскоп, а о неком ултразвуку или нечем већем да не говоримо. Није им у надлежности. Па није ни да имају два потредсједника, али их имају. Само од годишње плате једног од њих може се купити један ултразвук. За четири године, четири ултразвука. За четири дома здравља у четири градске општине.

Али нараво, давно смо утврдили да су лични и страначки интереси изнад потреба оних који их бирају. Нису луди да се одрекну својих плата због нашег здравља. Од њих ваљда могу да плате приватне докторе. А они који не могу нашу власт не занимају. Кога брига што сиротиња умире.